JEREMIĆ O 2010. ISKRENO: Optužio Tadića za „predaju Kosova“?

0 3.781

„O tome da je donesena odluka o promeni rezolucije, iz Beograda sam obavešten veče uoči glasanja za koje kome sam osigurao većinu za naš originalni tekst. Bio sam u šoku i pokušao da stupim u kontakt sa Beogradom. Niko nije hteo da mi se javi, niti da odgovori na brojne poruke dramatičnog sadržaja koje sam im slao svim dostupnim kanalima. Znali su šta mislim, a to mislim i sada – ta odluka je bila potpuno pogrešna.“

„Zašto u tom momentu nisam podneo ostavku? Do samog dana glasanja, kada se pred Generalnom skupštinom UN našao promenjeni tekst rezolucije, ja sam države članice ubeđivao da nas podrže i da ostanu pri stavu da ne priznaju Kosovo. Momenat popuštanja pod pritiskom i zamene naše originalne rezolucije novom, podnesenom zajedno sa EU, svi su krenuli da tumače kao naše odustajanje od Kosova… Oni koji su do tog trenutka podržavali nas, bili su prilično zbunjeni – a do tada su uglavnom samo sa mnom komunicirali. Da sam tada podneo ostavku, vrlo verovatno bi značajan broj tih zemalja priznao Kosovo u narednim danima i nedeljama. To nisam mogao da dozvolim.“

„Traženje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde kroz rezoluciju Generalne skupštine UN je bila odluka državnih organa, a ne bilo čiji lični hir. To je urađeno da bi se kupilo vreme, jer su neposredno posle proglašenja nezavisnosti, pod žestokim diplomatskim pritiskom SAD i drugih uticajnih zemalja, počela da pljušte priznanja takozvane Republike Kosovo.“

„Traženjem savetodavnog mišljenja, taj proces je značajno usporen, i stvorila se prilika da to vreme iskoristimo za diplomatsku aktivnost.“

„U našem konkretnom slučaju, pronađena je „kvaka“ tako što je sud zaključio da „akt o proglašenju nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Međutim, u isto vreme, sud je rekao i da to nije način kojim je moguće uspostaviti državnost, kao i podvukao ključnu važnost Rezolucije 1244 u tom kontekstu.“

Da li biste nešto promenili u odluci da se pitanje Kosova i Metohije izmesti iz UN i da pređe pod okrilje EU?

Traženje savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde kroz rezoluciju Generalne skupštine UN je bila odluka državnih organa, a ne bilo čiji lični hir. To je urađeno da bi se kupilo vreme, jer su neposredno posle proglašenja nezavisnosti, pod žestokim diplomatskim pritiskom SAD i drugih uticajnih zemalja, počela da pljušte priznanja takozvane Republike Kosovo.

Traženjem savetodavnog mišljenja, taj proces je značajno usporen, i stvorila se prilika da to vreme iskoristimo za diplomatsku aktivnost.

Nije jednostavno za zemlju naše veličine i diplomatskog statusa dobiti prijem na dovoljno značajnom nivou u nečijoj prestonici kako bi ih ubedili da ne popuste pod snažnim pritiskom da prizna Kosovo. Amerika, na primer, ima ambasadora skoro svuda, i njega će predsednik ili premijer svake zemlje primiti kad god on zatraži, ali srpskog, ako ga uopšte ima, neće. Ali, ministra spoljnih poslova će primiti. Ja zato nisam izlazio iz aviona, obišao sam celu planetu uveravajući zemlje članice UN u ispravnost našeg stava.

Bili smo u tome uspešniji nego što se očekivalo. Inače, mnogi su me kritikovali zbog toga kako je formulisano pitanje koje smo predložili da Generalna skupština UN uputi Međunarodnom sudu pravde. Zar mislite da sam ga isisao iz prsta, tj. sam sastavio?

Naravno da nisam. To je bio rezultat konsultacija najeminentnijih domaćih stručnjaka za međunarodno pravo, pojačanih ozbiljnim timom njihovih kolega iz inostranstva. Ali, kako god da je pitanje bilo formulisano, odgovor je morao sadržati određeni element koji bi išao na ruku svetskim silama dominantnim kako u UN, tako i u Međunarodnom sudu pravde. To je naprosto tako, ne treba gajiti iluzije.

U našem konkretnom slučaju, pronađena je „kvaka“ tako što je sud zaključio da „akt o proglašenju nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. Međutim, u isto vreme, sud je rekao i da to nije način kojim je moguće uspostaviti državnost, kao i podvukao ključnu važnost Rezolucije 1244 u tom kontekstu. Ogromna većina medija taj drugi deo sudskog mišljenja nije ni prenela. Nas ta situacija nije iznenadila, na nju smo bili spremni.

Naša zamisao da se proces okonča izglasavanjem Rezolucije u Generalnoj skupštini UN je nešto što smo od početka planirali, jer podsećam – upravo je Generalna skupština bila organ koji je zahtevao mišljenje od Međunarodnog suda pravde.

Tekst rezolucije koji smo podneli je bio pažljivo sročen i sadržavao je: „Hvala sudu što je dao mišljenje koje smo zatražili, i s obzirom da je jednostrano proglašenje secesije neprihvatljiv način dobijanja državnosti, pozivamo strane da putem pregovora pod okriljem UN dođu do uzajamno prihvatljivog rešenja.“

Moj zadatak kao ministra spoljnih poslova je bio da u Generalnoj skupštini UN izlobiram većinu za takvu rezoluciju, što sam uz velike napore i učinio. Zato je i došlo do dramatičnih pritisaka da rezoluciju povučemo! Pritisak je išao prvo na mene, ali ja sam odbio da o tome čak i razgovaram. Onda su ga preusmerili na više instance u prestonici, koje su, nažalost, pod pritiscima i pretnjama popustile.

O tome da je donesena odluka o promeni rezolucije iz Beograda sam obavešten veče uoči glasanja za koje kome sam osigurao većinu za naš originalni tekst.

Bio sam u šoku i pokušao da stupim u kontakt sa Beogradom. Niko nije hteo da mi se javi, niti da odgovori na brojne poruke dramatičnog sadržaja koje sam im slao svim dostupnim kanalima. Znali su šta mislim, a to mislim i sada – ta odluka je bila potpuno pogrešna.

Bilo kako bilo, nisam uspeo da im promenim stav, i nije bilo druge nego da sprovedem u delo zvaničnu odluku – sve drugo bi bilo kršenje zakona i zloupotreba službenog položaja.

A zašto tada niste podneli ostavku?

Hvala Vam na tom pitanju. Mnogi sa kojima sam razgovarao znaju odgovor, ali otkriću to u ovom intervjuu prvi put u i javnosti.

Do samog dana glasanja, kada se pred Generalnom skupštinom UN našao promenjeni tekst rezolucije, ja sam države članice ubeđivao da nas podrže i da ostanu pri stavu da ne priznaju Kosovo. Momenat popuštanja pod pritiskom i zamene naše originalne rezolucije novom, podnesenom zajedno sa EU, svi su krenuli da tumače kao naše odustajanje od Kosova.

To su, naravno, na sva usta govorili i Albanci i svi oni koji su ih podržavali. Oni koji su do tog trenutka podržavali nas, bili su prilično zbunjeni – a do tada su uglavnom samo sa mnom komunicirali. Da sam tada podneo ostavku, vrlo verovatno bi značajan broj tih zemalja priznao Kosovo u narednim danima i nedeljama. To nisam mogao da dozvolim.

Progutao sam knedlu, i sve njih ponovo kontaktirao, obišao i predstavio im stav da naše odustajanje od originalnog teksta rezolucije ne znači da smo odustali od Kosova, i ubeđivao ih da svoj stav ne promene. To niko drugi nije mogao umesto mene da uradi. To je razlog zbog kojeg nisam imao pravo na ostavku, no to je i momenat kada je postalo jasno da sam neka vrsta disidenta u vlasti i da za mene u budućoj vladi neće biti mesta.

Zbog toga sam se, u dogovoru sa državnim vrhom, i odlučio da kandidujem za Predsednika Generalne skupštine UN. Sa mesta ministra spoljnih poslova bih te 2012. godine otišao bez obzira na ishod glasanja, kako u UN, tako i u Srbiji

Ceo intervju pročitajte na: LINK

loading...
Preuzeto od Diana Milošević, Faktii

Možda Vam se takođe svidi: -->>

Komentari

Učitavanje u toku. Molim Vas sačekajte.