Neokantovski Informer i Pink

Ako Željko Mitrović u pozi Rodenovog mislioca nekoga nazove "kratkonogom smrdibubom", onda je to po mom laičkom pravnom znanju govor mržnje, a isti je, koliko znam, Ustavom zabranjen!

Foto: Danas
0 6.715

Ljude je oduvek interesovao pojam istine – da li postoji i kako je saznati. Neki su smatrali da se do nje dolazi razumom (racionalisti), neki da proističe iz iskustva (empiristi). Najdalje je u ovoj gnoseologiji otišao Imanuel Kant.

U svojoj transcedentalnosti smatrao je da se istina ne nalazi u pojavama, već u našem saznanju o pojavama.

Odskora u Srbiji funkcioniše neokantovska gnoseološka škola sa Željkom Mitrovićem i Draganom J. Vučićevićem kao korifejima. Oni smatraju da nema istine u činjenicama čak ni u našem saznanju o činjenicama, ukoliko se onaj koji iznosi činjenice dovoljno moralno diskvalifikuje.

Tako kada gospodin Saša Janković (gospodin, ali stvarno) iznese tvrdnje o kriminogenosti slučaja Savamala, postkantovsko glasilo Informer se zapita „da li je policija utvrdila da je Saša Janković 1993. godine imao pištolj bez dozvole?“, smatrajući da time opovrgava činjenicu o kriminalnom rušenju koje se zbilo u toku jedne noći, a ne može se rešiti evo već 430 noći i dana.

Konačni dokaz transcedentalnosti stiže sa izjavom tada premijera a sada predsednika Vučića: „Sve teče svojim tokom, kada nadležni organi budu rekli svoje mi ćemo time da se bavimo!“ Dakle, Aleksandar Vučić baš kao i Imanuel Kant vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju koja je „transcendentalni idealitet“ i ne može se neposredno iskusiti, te evo 15 meseci nakon slučaja Savamale nema nikakvog rešenja. Ne znam kako, ali čini mi se kao da je pre više od 300 godina Kant gledao u Vučića kada je formulisao temelje svoje filozofije: „Šta mogu da znam“ i „Šta treba da činim“…

Kada novinar Dejan Anđus iznese zabrinjavajuće podatke o povezanosti sportske mafije sa vrhovima vlasti, pa i sa tadašnjim premijerom, niko ne pokušava da ove tvrdnje analizira i porekne. Neokantovski Informer i Pink u stvari likuju nad činjenicom da je Anđus uhapšen prenoseći „uživo“ trenutke hapšenja. Na stranu prezumpcija nevinosti koja odavno u Srbiji ne postoji – mi smo jedina zemlja na svetu gde je potrebno dokazati nevinost a ne krivicu! Krivica se u Srbiji podrazumeva – pitanje je samo trenutka kada će svemoćno oko Dragana&Željka to otkriti i obelodaniti spasavajući naciju od novog nepočinstva. Zbog toga je logično što ova neokantovska glasila i policija tako dobro sarađuju, te se poverljive informacije, koje bi u nekantovskim zemljama zauvek ostale isključivo vlasništvo policije, ovde redovno osvanu na stranama Pinka ili Informera (da se ne naljuti „gospodin Marić“ – i njega smatram Imanuelovim sledbenikom).

Nepodobni ne postaju samo pojedinci… Elementarna je istina, na primer, da je zemljište za Beograd na vodi dato Arapima bez naknade, uz na silu promenjeni Generalni urbanistički plan i Zakon o izgradnji (sila je nazvana „leks specijalis“). Kada Kurir objavi to i konstatuje da se značajna javna svojina ustupa privatniku i tako nanosi šteta u milijardama budžetu Republike Srbije, neokantovci ne raspravljavaju o ekonomskim dimenzijama projekta na vodi, već o Kuriru! Da se razumemo, nije mi Kurir „ispao iz oka“, ali da iko smatra da će diskvalifikacijom vlasnika Kurira vodeni Beograd preći iz arapskih u srpske ruke, ne mogu da verujem! U isto vreme se pitam da li postoji pravni sistem u Srbiji, ako već ne postoje medijska regulatorna tela? Ako Željko Mitrović u pozi Rodenovog mislioca nekoga nazove „kratkonogom smrdibubom“, onda je to po mom laičkom pravnom znanju govor mržnje, a isti je, koliko znam, Ustavom zabranjen!

I što je najgore, ovaj neokantovski uticaj je tako snažan da se kao kancer raširio po celom društvu. Tako će svako ko ne misli kao ova gnoseološka škola biti stavljen na stub srama, bez obzira da li je to neki prominentni javni radnik ili beznačajni anonimus, kakav je i potpisnik ovih redova. Niko nema pravo na sopstveno mišljenje – naravno, nije tu važno mišljenje nego pojedinac koji ga iznosi. Tako se, paradoksalno, neokantovci po svom sistemu vrednosti izjednačavaju sa komunistima, postajući ponosni naslednici lika i dela Andreja Ždanova. Dobro, ovi naši korifeji ne ukidaju modernizam u ime Staljina, već u ime voljenog predsednika, ali to čine sa jednakim revolucinarnim zanosom! Politički oponenti prestaju da budu konkurenti i postaju neprijatelji. Lav Trocki kaže: „Osećaj osvete ima svoja prava. On daje radničkoj klasi najveću moralnu pohvalu što ne gleda sa tupom indiferentnošću na događanja u najboljem od mogućih svetova. Ne da da se ugasi nezadovoljeni osećaj proletarijata za osvetom, već naprotiv inicira da ga razgori iznova, da ga produbi.“ Stoga, logično, svaki dan srećem nove „dosta zločina“ kolumne Dragana J. Vučićevića kao i „otvorena pisma“ Željka Mitrovića, te doprinose botovske družine po medijima.

Poslednje pitanje koje je Kant postavio u delu Kritika moći suđenja je „čemu čovek treba da se nada“, u pokušaju da shvati celinu i da u haosu nađe red, lepotu i smisao.

Razmišljajući o podvizima naših neokantovaca na um mi pade misao empiriste Bejkona: „Nadanje je dobar doručak, ali slaba večera“…

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša Živić

loading...
Preuzeto od Danas

Možda Vam se takođe svidi: -->>

Komentari

Učitavanje u toku. Molim Vas sačekajte.