Život u zemlji koja se hvali JEFTINOM RADNOM SNAGOM: Nehumana i glupa država

Život u zemlji koja se pred investitorima hvali jeftinom radnom snagom

Foto: Vice
0 8.120

Kako je Srbija dozvolila da u njoj neko umre od gladi ili hladnoće? Uzroka ima više, ali glavni problem je u tome što država koristi pogrešan recept.

Opterećena dugom istorijom stvarne ili lažne neefikasnosti, država se ponaša kao privatna kompanija. Koristi recepturu mikroekonomista da je profit jednak razlici ukupnih prihoda i ukupnih rashoda (uključujući i cenu radne snage). Ali država treba da bude društveno odgovorna i da potrebnu gramzivost poslodavaca stavi u funkciju društvene korisnosti.

Ona mora da se ponaša kao makroekonomista i da se za maksimiziranje društvenih interesa služi odavno isprobanim receptom: BDP = plate + profit + amortizacija. Naime, treba da koristi prihodnu stranu jednačine BDP-a, koju domaći ekonomisti zapostavljaju. Mnogo je lakše reći da nekom nešto treba da se smanji (recimo plate i penzije) nego znati kako nešto povećati. Za razliku od poznatih rashoda, prihodi su buduće i uglavnom nestabilne veličine. Iz formule BDP-a se vidi da plate i profit nisu suprotstavljeni – predstavljaju dva sabirka koji, na prvi pogled, imaju jednaku važnost. Ali nije tako, važniji je zbir plata nego profita. Zašto?

Prvo, do profita se stiže tako što se zadovolje nečije potrebe, koje su prvenstveno skrivene u zaradama. Niko se ne odlučuje za investiciju, a tim i povećanje amortizacije (treći sabirak) ako ta aktivnost neće dati veći profit usled zadovoljenja nečije potrebe oličene u zaradi zaposlenih.

Drugo, u slabije razvijenim zemljama, kao što je Srbija, dve trećine BDP-a pravi se u sektoru usluga. Uslužni sektor prvenstveno je vezan za domaće tržište, tj. određen zaradom zaposlenih ili kreditima koji su limitirani zaradama.

Treće, radna snaga predstavlja dominantan trošak u sektoru usluga, odnosno dominantnu vrednost BDP-a.

Četvrto, najveći broj zaposlenih je u sektoru usluga, pa tamo pored kvaliteta (cene radne snage) imamo i kvantitet (broj zaposlenih) koji najznačajnije utiče na veličinu, a time i rast BDP-a.

Peto, ukupne zarade određuju nivo kupovne moći, a time i nivo cena proizvoda i usluga javnog sektora koje su mahom neprofitabilne.

Može se zaključiti da plate moraju da rastu da bi kratkoročno i dugoročno rasli i ostali sabirci BDP-a – prvo profit, kroz povećanje prometa i opadanje fiksnih troškova po jedinici proizvoda ili usluga zbog boljeg korišćenja postojećih kapaciteta, zatim amortizacija, zbog dodatnog investiranja, tj. zarada zbog novog zapošljavanja i, kao posledica svega navedenog, dodatnog rasta profita.

Kao što je navedeno u mom prethodnom tekstu u Danasu, („Koliko koštaju punjene paprike“, 22. maj) a sada pojašnjavamo kako, jedini način da se nahrani Srbija jeste povećanje minimalne cene rada, a to je i jedini mehanizam kojim država može da utiče na tržište rada. Imajući u vidu nesklad između potrebnih sredstava i prosečne zarade minimalnu cenu rada treba odmah povećati za 50 odsto i najaviti da će se svakih šest meseci povećavati za dodatnih 20 odsto, sve dok ne dosegne vrednost statističke prosečne potrošačke korpe, koja sada iznosi preko 60.000 dinara. Da bi Vlada bila sigurna da će zbog promene minimalca, javni prihodi brže rasti od rashodne strane javnih finansija, a i zato što su plate u privatnom sektoru niže, povećanje minimalne cene rada bi se u javnom sektoru primenilo sa šest meseci zakašnjenja.

Poslovni svet će reći da je to teorijski OK, ali kako servisirati povećanje minimalca kada se i postojeći nivo jedva isplaćuje? Država svoju mudrost pokazuje kada simultano rešava više problema. U ovom slučaju zajedno treba rešavati problem manjka novčane mase u opticaju sa niskim nivoom minimalne cene rada. Analize govore da Srbija ima tri puta manje novca u opticaju od potrebne količine. Da bi rešili problem novčanih tokova NBS će „zamoliti“ poslovne banke da kreiraju dugoročne neindeksirane dinarske kredite na rok od 10 godina, sa fiksnom kamatom od pet odsto. Ovi, strogo namenski krediti bi se odobravali za volumen rasta fonda zarada usled povećanja minimalca. Za poslovne subjekte koji su prezaduženi ili nemaju kolateral, garantovala bi država. Zauzvrat država bi uzimala u zalog akcije ili udele takvih kompanija. Na ovaj način bi rešili problem novčanih tokova, jer bi se firme mesečno opterećivale za nešto više od jedan odsto rasta fonda zarada.

Profitabilnost bi usledila zbog rasta prometa i pada fiksnih troškova po jedinici proizvoda i usluga, a u sektoru usluga i zbog povećanja cena koje su u Srbiji na smešno niskom nivou. Ovo neminovno povećanje cena uslužnog sektora, kao i cena proizvoda i usluga javnog sektora jeste strukturna inflacija, a to je onaj tip inflacije koji je neophodan da Srbija preživi.

Ako imamo istovremeni rast BDP-a i standarda građana, efikasnost javnog sektora i dugoročno sređene javne finansije, tj. uravnoteženi budžet, eto nama para za svaku gladnu porodicu u Srbiji, i za pomenute punjene paprike iz prethodnog teksta.

Autor je ekonomista i preduzetnik Milorad Ilić

loading...
Preuzeto od Danas

Možda Vam se takođe svidi: -->>

Komentari

Učitavanje u toku. Molim Vas sačekajte.